U Srbiji ima više od 320 lovišta na površini od oko 6,5 miliona hektara, kojima gazduju šumska gazdinstva pod okriljem JP „Srbijašume” i JP „Vojvodinašume“, kao i lokalna lovačka udruženja u okviru Lovačkog saveza Srbije.

Među lovnom divljači u našoj zemlji su evropski jelen, jelen lopatar, srna, divokoza, muflon, divlja svinja, zec, lasica i drugi, dok su siva čaplja, divlja guska, divlja patka, jarebica, prepelica i fazan najzastupljenije ptice za lov.

Kad je reč o lovnom turizmu koji prate strogi propisi, od prelaska granice, prevoza do lovišta, obezbeđivanja dozvola za oružje i municiju, stručnih vodiča i veterinarskih dozvola, naša lovišta su najatraktivnija Evropljanima, ali dolaze i Amerikanci. Dakle, lovci dolaze u Srbiju, ali je izvesno da bi srpska lovišta mogla biti punija, jer prema nekim podacima, lovni turizam sada ostvaruje manji priliv nego ranije.

Neke od prednosti lovnog turizma su, pored direktne zarade, upoznavanje s lokalnom hranom i običajima, povezivanje s ljudima i uzvratne  posete. Bavljenje  lovom donosi i brojne benefite. Prema rečima Nikole Hrnjaka, radnika firme Kapriolo, u kojoj je opremljen zamišljeni lovac, najlepši trenuci u lovu su boravak u prirodi, lovačke priče, putovanja, upoznavanje s različitim lovištima, ljudima...

– Važno je i brinuti se o divljači, iznositi im hranu, održavati fond – kaže Hrnjak, koji je i sam lovac već desetak godina u bačkotopolskom lovištu. – Kod nas je najveći problem što nema vegetacije, pa divljač nema gde da se zadrži. Baš zato zeca ne lovimo već duže vreme, zabranjeno je, dok fazana ima nešto iz prirodne populacije, a nešto iz odgajivačnica. Kod nas, u našem lovištu, nema divljih svinja, ali ima li

Koliko košta lovac

Nije tajna da je lov prilično skup sport. Samo za najosnovniju odevnu opremu, koja podrazumeva odgovarajuće cipele, pantalone, prsluk i eventualno šešir/kačket i još ponešto, potrebno je minimum 300 evra. Ako se tome doda nova puška, pa municija za celu sezonu, jasno je da je potreban ozbiljan kapital da se postane lovac.